Za mu­zi­ča­ra Mi­la­na Đur­đe­vi­ća, front­me­na „Ne­ver­nih be­ba”, ro­ken­rol ni­je umro, a to go­di­na­ma do­ka­zu­je na na­stu­pi­ma sa ben­dom. Kla­vi­ja­tu­ri­sta, kom­po­zi­tor, tek­sto­pi­sac, pje­vač, pro­du­cent i aran­žer je i du­go­go­di­šnji pro­mo­ter i se­lek­tor pro­gram­skog sa­vje­ta „Aku­sti­ča­r­skog fe­sti­va­la mla­dih” (UN­FEST), ko­ji je ne­dav­no odr­žan u no­vo­sad­skom „Stu­di­ju M”.
- Ve­o­ma su za­in­te­re­so­va­ni, sto­ga je vr­lo va­žno pru­ži­ti im šan­su i po­vrat­nu in­for­ma­ci­ju da po­sto­ji ne­ko ko­me je sta­lo da se u vre­me­nu pot­pu­ne ero­zi­je mo­ral­nih, du­hov­nih i dru­gih vri­jed­no­sti ne­či­ja ide­ja i trud po­štu­ju. U sva­kom gra­du u ko­me ima­mo kon­cert, na ton­skoj pro­bi se oku­plja ogro­man broj mla­dih lju­di ko­ji s gi­ta­ra­ma na ra­me­nu upi­ja­ju sva­ki naš po­kret i ton. Stal­no se pro­vla­či flo­sku­la da je ro­ken­rol mr­tav. To je za­mje­na te­za - mr­tav je sa­mo u gla­va­ma i du­ša­ma onih ko­ji su do­zvo­li­li da umre u nji­ma. UN­FEST je uspje­šna pro­mo­ci­ja iz­vor­ne ide­je ro­ken­ro­la: kla­vir, gi­ta­ra, glas. Ta­ko su na­sta­le i naj­ve­će rok pje­sme svih vre­me­na.
Ko­ja je po­ru­ka no­vog al­bu­ma „Pri­ča o na­ma”?
- Po­ru­ke ko­je ša­lje­mo ni­su sa­mo iz­go­vo­re­ne je­zi­kom či­stih emo­ci­ja, em­pa­ti­je, to­le­ran­ci­je i ra­zu­mi­je­va­nja ko­je bi tre­ba­lo da nas vra­te unu­tra­šnjem mi­ru, već ono­me što nas po­kre­će, a to je lju­bav. Po­bje­gli smo jed­ni od dru­gih, za­klju­ča­li se u so­be s mo­bil­nim te­le­fo­ni­ma, kom­pju­te­ri­ma, te­le­vi­zo­ri­ma i ta­ble­ti­ma, ne ko­mu­ni­ci­ra­mo ži­vom ri­ječ­ju, osmje­si­ma, po­gle­di­ma i do­di­ri­ma već uglav­nom ta­sta­tu­ra­ma. „Pri­ča o na­ma” je pri­ča o na­šim ži­vo­ti­ma sa svim onim što smo pre­ži­vje­li, ra­na­ma i ožilj­ci­ma ko­je smo po­ni­je­li, ali i na­di i bo­žan­skoj sna­zi lju­ba­vi kao ne­če­mu što ne smi­je­mo pre­sta­ti da tra­ži­mo, iako smo na do­brom pu­tu da po­sta­ne­mo ro­bo­ti teh­no­lo­ških pro­ce­sa. Ovaj al­bum je oruž­je - i nas i na­še pu­bli­ke.
Mi­si­ja vam je da pje­smom ši­ri­te op­ti­mi­zam?
- Sa na­ših kon­ce­ra­ta lju­di iz­la­ze sa osmje­hom na li­cu, pre­po­ro­đe­ni, a isti osje­ćaj ima i bend. To go­vo­ri da je „po­moć” u op­ti­mi­zmu i su­ge­ri­sa­nju ne­kih qepših bo­ja mu­zi­kom ne sa­mo mo­gu­ća već i neo­p­hod­na. Ne zna­mo ta­čan broj lju­ba­vi ko­je su se do­go­di­le zbog ne­ke na­še pjesme ili su se de­si­le na ne­kom od kon­ce­ra­ta, ali su mno­ge re­zul­ti­ra­le ve­za­ma, bra­ko­vi­ma i djecom. Mno­gi su uz na­šu mu­zi­ku lak­še pre­bro­di­li te­ške ži­vot­ne tre­nut­ke.
Na po­čet­ku ka­ri­je­re svi­ra­li ste u „Sma­ku”. Šta ste na­u­či­li od le­gen­di?
- U „Smak” sam ušao sa 18 go­di­na, to je bi­la ogrom­na pri­vi­le­gi­ja u vri­je­me ka­da su svi ve­li­ki i do­bri mu­zi­ča­ri ima­li sta­tus iko­na. Još pam­tim ne­ve­ri­cu ka­da su me dan po­sle pro­be čla­no­vi „Sma­ka” na če­lu sa Ra­do­mi­rom Mi­haj­lo­vi­ćem Toč­kom pi­ta­li da svi­ram sa nji­ma. Ne­mjer­lji­vo je is­ku­stvo ko­je sam po­nio sa jed­ne od naj­ve­ćih tur­ne­ja „Sma­ka”, ko­ji je ta­da uz „Bi­je­lo dug­me” bio naj­ve­ći rok fe­no­men ovih pro­sto­ra. Žao mi je što da­na­šnji klin­ci to ne mo­gu ni da poj­me.
Dok se mno­gi mu­zi­ča­ri ža­le da ni­je vrijeme za ro­ken­rol, „Neverne be­be” ra­de?
- Svo­je sklo­ni­šte i „ku­ću za spas” pro­na­šli smo u stu­di­ju, na kon­cer­ti­ma, u dru­že­nju. I po­sle 23 go­di­ne funk­ci­o­ni­še­mo kao po­ro­di­ca. Kad ne sni­ma­mo, ima­mo pro­be, obo­ga­ću­je­mo i mi­je­nja­mo aran­žma­ne i kon­cept kon­ce­ra­ta. Lo­še bi­smo se osje­ća­li ka­da bi­smo jed­nu pje­smu svi­ra­li na iden­ti­čan na­čin go­di­na­ma. Vi­še ni­smo u pa­ni­ci da bi­lo šta mo­ra­mo, ima­mo ozbilj­nu pu­bli­ku ko­ja osje­ća da je ne va­ra­mo, ali je put do­tle bio tr­no­vit. Iza sve­ga sto­ji ve­li­ki rad, pa je to i od­go­vor na pi­ta­nje kao i po­ru­ka mla­dim ben­do­vi­ma: ni­šta se ne do­ga­đa pre­ko no­ći.


Ula­ga­nje u spo­to­ve

Mno­go ula­že­te u spo­to­ve, a da li se to is­pla­ti?
- Po­sta­vlja­mo vi­so­ke stan­dar­de ne sa­mo u audio već i u vi­deo pro­duk­ci­ji jer su za­ko­ni tr­ži­šta ne­mi­lo­srd­ni. Tru­di­mo se da da­mo šan­su što ve­ćem bro­ju pe­sa­ma jer je put da­nas obr­nut - mu­zi­ka se ne­ka­da slu­ša­la, a sa­da se pre­te­žno gle­da, ve­li­ki dio slu­ša­lač­kog ti­je­la „ču­je” pjesmu tek ka­da mo­že da je vi­di. Va­lja ne­ka­ko po­mi­ri­ti ta dva svi­je­ta.